Davno sam u jednoj emisiji slušala jednog pametnog čoveka. U razgovoru sa njim voditeljka se dotakla i pitanja ekstrovertnosti i introvernosti, na šta je on odgovorio da čovek, po prirodi, prvu polovinu života provodi kao ekstrovertna, a drugu kao introvertna osoba, ili obratno.
Ponesen patriotskim zanosom, a podstaknut člankom RTS-a o srpskim rodoljubivim pjesmama[fn]http://www.rts.rs/page/stories/ci/Велики+рат/story/2217/Иза+кулиса/1617276/"Креће+се+лађа+француска".html[/fn], potražio sam i jednu od mojih omiljenih „Jeremija pali topa” koju izvodi Tozovac. Kao predlog mi je na „Jutjubu” izašla i verzija te pjesme iz nekog našeg starog filma „Sreća u torbi”[fn]http://www.youtube.com/watch?v=zsPhVD_wZro[/fn]. Scena počinje kao proslava, i, kada jedan od aktera kaže: „Gasi svetlo, u mraku ko u braku”, saznajemo da je to zapravo neka vrsta momačke večeri (pošto je očigledno da nema žena). Tada se pale svijeće i oni ga nose kroz kuću pokrivenog bijelim plaštom i viču: „Vječnaja pamjat!” Te riječi inače na pravoslavnim sahranama izgovaraju sveštenik i vjerni narod, i one predstavljaju nadu i molbu Gospodu da ime pokojnika bude ponavljano u vječnosti. Dakle, da ne bude zaboravljeno, pošto je ideja – onom koji je zaboravljen, koga niko ne spominje, nema spasenja.
Ako želiš da u životu bilo šta uradiš, moraćeš da se promeniš. A kada kažem da se promeniš, mislim na promene od kojih si bežao/la celoga života. Bežao/la si od njih zato što se plašiš, zato što ništa nisi uspeo/la da završiš, uvek odustaješ i ideš linijom manjeg otpora, zato što si kukavica!
Nemam odgovor na ovo pitanje. Ni ja ne volim da delim. Ali postoji granica. Ne volim da pozajmljujem garderobu. Niti da je uzimam od drugih. Samo ponekad. I to retko. Ne volim da pozajmljujem knjige (osim ako nemam potpuno poverenje u tu osobu, da mi knjigu neće vratiti u lošem stanju).
Zašto bi se iko bojao razočaranja u ljubavi? Još bolje pitanje – šta je to u tom razočaranju što je tako strašno, što nas nagoni da licitiramo sa time kada ćemo reći „volim te“, ili da se prepustimo u ruke drugoga, da budemo pripitomljeni, kako se to lijepo kaže u „Malom princu“?
Snovi imaju mnogo svrha. Uopšte, sanjanje je jedna od najnasušnijih potreba organizma. Procene su da se može pre preživeti bez hrane nego bez spavanja i sanjanja. Ipak, nema dominantne, probitačne teorije zašto sanjamo, čak ni zašto spavamo.
Ljubavne zablude. Svi ih imamo. Neko ih jeste svejstan, neko nije. Opet, neko će da prihvati da ih ima, ali tu ne može, ili neće ništa da učini, a neko neće da prihvati da ih ima; kaže da je problem u drugima. Te zablude su zaista raznovrsne, i o njima, sem u literarnom, i smislu fenomenološke zainteresovanosti, ne vrijedi mnogo govoriti.
Koliko god mislili dа je evolucijа civilizаcije ostvаrenа kroz prelаzаk sа slikovnog nа grаfičko pismo, to je sаmo donekle tаčno. Ako se uvučemo u sopstvene misli, i pogledаmo dа li će se kаdа nešto zаmislimo i u nаšim glаvаmа u istom trenutku pojаviti reč ili slikа zаmišljenog, uvidećemo dа, mа koliko se trudili dа vidimo slovа, izvesti to prilično je teško. Zаto oslušnimo svoje misli i pokušаjmo dа shvаtimo njihovu prаvu prirodu. Do tаkvog zаključkа došli su i pronаlаzаči „novog” nаčinа učenjа, i аutori knjige, Mаpe umа, Toni i Bаri Buzаn.
Nikad nije neko delo izazvalo toliki strah u meni. Ne strah od karakondžula ili akrepa koji se kriju pod našim krevetima, već strah od čoveka, strah toliko suštinski i toliko jak da je prelazio u nalete bola koji su strujali mojim telom. Antihrist je mračan od početka do kraja, svetle tačke nema. Za gledanje ovog filma potreban je, najpre, stomak, čvrst stomak koji je takođe potreban za ustajanje iz kreveta i za čitanje Biblije. O čemu se tačno ovde radi?
Često se kaže da je čovek sam sebi najveća misterija. I zaista, ono što nas čini najinteligentnijim bićima na Zemlji i što nas suštinski odvaja od životinja, naš um, nikada nismo uspeli da dokučimo do kraja. A još je enigmatičnije pitanje – šta se dešava kada neko „skrene s uma”?