Furi je lutao ulicama. Nosio je uglavnom ukradene stvari ispod pocepanog džempera. Imao je porodicu, ali je zaboravio na nju. Tata mi je govorio da je u mladosti bio mnogo pametan. I, kada sam prolazila pored njega, pričao je. Često nepovezano, ali neke stvari su imale smisla. Nikada nisam bila od onih ljudi koji će nad nečijom tužnom sudbinom prosipati reči mržnje. On je bio genije koji je završio u ludilu.
Lov. Šta to znači? Da li mi lovimo ili nas love, ili i jedno i drugo jeste nužni deo nas samih? Ako ova pitanja postavljamo Tomasu Vintebergu (Thomas Vinterberg), mogući odgovor bi bio da se krećemo u začaranom krugu, u kome loveći bivamo ulovljeni. Početak filma Lov (The Hunt) prikazuje nam jednu sasvim bezazlenu sliku iz života: nekoliko dobrih prijatelja posle lova, vrlo veseli i zadovoljni, odluče da se okupaju u reci. Nema ničeg neobičnog. Napolju je hladno, to je ipak Danska, a kupanje u hladnoj vodi jeste jedan od načina putem kojeg muškarci pokazuju svoju veličanstvenu snagu i nepokorivu muškost. Vidimo nage ljude, vesele, razdragane, skoro kao deca, koji kličući skaču u vodu. Sledeća slika prikazuje nam slavlje zbog dobrog ulova, svi su srećni, nasmejani, nema sumnje – to je to, to je prijateljstvo. Svet ide svojim tokom.
Nikad nije neko delo izazvalo toliki strah u meni. Ne strah od karakondžula ili akrepa koji se kriju pod našim krevetima, već strah od čoveka, strah toliko suštinski i toliko jak da je prelazio u nalete bola koji su strujali mojim telom. Antihrist je mračan od početka do kraja, svetle tačke nema. Za gledanje ovog filma potreban je, najpre, stomak, čvrst stomak koji je takođe potreban za ustajanje iz kreveta i za čitanje Biblije. O čemu se tačno ovde radi?
[video:http://www.youtube.com/watch?v=sUQyzuhS6oo]
Od kad sam pogledao ovaj video klip, u sebi se nekako implicitno pitam, kako dolazi do ovakvih „glupih” pitanja? U tome da dođem uopšte do ovakvih razmišljanja su mi pomogli bakini prilično razbuđujuće-razboriti odgovori. Iako se sa njenim pitanjima i odgovorima ne mogu potpuno složiti, ni sa tim da je pitanje novinarke potpuno glupo, ovaj klip prilično rasvjetljava neke stvari preko kojih mi danas olako prelazimo, pa bih se tim pozabavio malo.
Rad na sebi i prihvatanje sopstvenog bića onakvog kakvo jeste...
Roman Oskara Vajlda, „Slika Dorijana Greja” (1890), priča o mladiću Dorijanu kome je ostvarena strastvena želja. Dorijan je poželeo da nikada ne ostari. Želja mu je ostvarena. Dugi niz godina on ostaje mladić u punoj snazi i vreme na njemu ne ostavlja traga. Predaje se hedonizmu i strastvenom telesnom uživanju. Međutim, kako svaka želja ima svoju cenu, Dorijan otkriva da se sve protekle godine i grešna zadovoljstva oslikavaju na njegovom portretu, slici na koju je bio izuzetno ponosan. Sablast unutar rama predstavlja sliku Dorijanove duše.
Rad na sebi i prihvatanje sopstvenog bića onakvo kakvo jeste...
Više niko ne postavlja pitanje živimo li u vremenu otuđenosti, pitamo se samo kada smo postali ovakvi i kako se povezati sa ljudima ponovo. A izgleda kao da se celokupna kultura koju delimo i u kojoj živimo urotila protiv nas. Sve je veći dijapazon dodira koji postaje nepristojan, nepoželjan ili u najmanju ruku čudan. Taj običan ljudski čin biva skrajnut u tame nepristojnosti i neuljudnog ponašanja. Odakle nam pravo da narušavamo nečiji fizički prostor, valja se držati u svojih metar ličnog prostora, pola metra ako je neka poznata osoba nasuprot nas. Dodir na kraju postaje erotizovan, skrajnut iz svakodnevnog života preko svake mere a njegovo prisustvo u ljudskoj zajednici 21. veka biva svedeno na privatnost i tajnost bliskih prijatelja i ljubavnika. Najniži na hijerarhiji pet čula, dodir je ipak ključan za preživljavanje.
Sаmoubistvo i sociodemogrаfski činioci
„Kаd bi nаm, u čаsu rođenjа, svest bilа jednаkа onoj koju posedujemo pred krаj mlаdаlаčkog dobа, više je nego verovаtno dа bi sаmoubistvo u petoj godini životа bilo uobičаjenа pojаvа, ili čаk pitаnje poštenjа“. – E.M. Siorаn
Veliki broj sаvremenih suicidologа gnevаn je nа stаtistiku dа kod istаživаčа stvаrа iluziju nаučne tаčnosti u kojoj oni, zаtrpаni silnim brojkаmа više ne vide čovekа. Stаtistikа nаm je zаistа pružilа mnogo drаgocenih podаtаkа o i oko sаmoubistvа – jedino nije uspelа dа nаm odgovori nа ono osnovno pitаnje: zаšto se ljudi ubijаju?
Dualizam ljudske prirode podrazumeva da u svakom od nas postoji spoljašnje Ja, ono koje je pretpostavljeno društvenim normama i koje je svojevrsna čovekova maska, kao i unutrašnje Ja, koje bi predstavljalo čovekovu potisnutu i skrivenu ličnost i odražavalo njegove iskrene požude i potrebe. Što ljudi više odbacuju svoju unutrašnju prirodu, odnosno što manje zaista prihvataju sebe, to je i šizofrenost njihovog bića izraženija. Ovde je bitno napraviti vezu između pojedinca i društvenog konteksta u kome se našao, jer svako doba sa sobom nosi drugačija, manje ili više rigorozna pravila.