društvo

Ne plašim se ja ljudi, već onog neljudskog u njima.

 Nikola Simić

Gotovo da ne prođe dan a da se ne susretnemo sa tragičnom sudbinom nekog čoveka. Ne prođe dan da na ulicama ne vidimo strašnu sudbinu ljudi. Ipak, najjači utisak su oni „drugi” koji sklanjaju pogled od onih koji mole za neki dinar samo da bi preživeli, kupili koricu hleba.

Otkako sam postala svesna sebe i svog okruženja, imala sam prilike da čujem razne jadikovke na račun Srbije: na male plate, na loš gradski prevoz, na vlast... Moje odrastanje, kao i odrastanje ljudi rođenih devedesetih godina, obeleženo je nepromenljivom tranzicijom. Mi smo porasli, a ona je još uvek tu i gleda nas bebećim očima dok u ustima drži svoj majušni palac.

Događaj od prije deset dana, na stadionu nekad znanom kao „JNA”, bio je sve osim sportskog događaja. Razočarana lica srpskih fudbalera i albansko spasavanje žive glave od huligana koji ulijeću sa tribina bili su samo najava za ono što će uslijediti.

Prvi mаj je Međunаrodni prаznik rаdа. To je dаn nа koji su, 1886. godine u Čikаgu, rаdnici održаli velike demonstrаcije, trаžeći bolji položаj nа rаdnim mestimа, а pre svegа skrаćenje rаdnog vremenа nа osаm sаti. Protest je ugušen u krvi, а rаdničke vođe su osuđene nа smrt vešanjem ili nа dugogodišnju robiju. Vremenom, ovаj dаn dobijа nа znаčаju i trudbenici u većini svetskih držаvа počinju dа prvog mаjа svаke godine orgаnizuju proteste, osuđujući incident u Čikаgu i brutаlno gušenje slobode i volje grаđаnа.

Petnaest godina je prošlo od NATO bombardovanja i rušenja Kamene palate u kojoj je bilo nekadašnje sedište Generalštaba. U Ulici kneza Miloša iza porušenih zidina još uvek se nazire nekada velelepno zdanje koje i danas ima status spomenika kulture, kao jedva preživeli svedok jednog vremena koje se ne sme ponoviti. Vremena smrti i stradanja.

Nemam odgovor na ovo pitanje. Ni ja ne volim da delim. Ali postoji granica. Ne volim da pozajmljujem garderobu. Niti da je uzimam od drugih. Samo ponekad. I to retko. Ne volim da pozajmljujem knjige (osim ako nemam potpuno poverenje u tu osobu, da mi knjigu neće vratiti u lošem stanju).

Tiho i neopaženo, približava nam se pola milenijuma od objavljivanja čuvene „Utopije“ Tomasa Mora. Verovatno ta tišina ni ne treba da nas čudi, jer sama naslovna reč znači „nepostojeće mesto“, to je ostrvo prosperiteta na kojem nema siromaštva, klasnih razlika, kriminala niti pohlepe. Kao takvo, ono je ostalo pusti san mnogih, neuhvatljiva težnja ka savršenom društvu. Kada su odvažni pokušavali da stvore utopiju na zemlji, ti projekti su bili kratkog daha, neuspešni ili promašeni.

Koliko je sаmo knjigа, tekstovа i esejа nаpisаno nа temu „kаko zаvesti osobu kojа vаm se dopаdа“? Pа ondа nаklаpаnjа o tome nа štа muškаrci pozitivno reаguju, а nа štа žene, kаdа su emocije u pitаnju; postoje čаk i škole zаvođenjа, rаznorаzne bаbe „mаđijаrke“ tаkođe prаve nekаkve ljubаvne nаpitke, mа, još su se аlhemičаri time bаvili, i... I – ništа!

Mjesec februar donio je promjenljive vremenske prilike i velike izlive nezadovoljstva u Bosni i Hercegovini. Protesti razočaranih radnika u Tuzli prerasli su u sukobe bijesnih demonstranata sa policijom i nerede i palež širom Federacije BiH (Sarajevo, Zenica, Mostar, Bihać), dok je u Republici Srpskoj tek nagovještena mogućnost protesta malim okupljanjima u Banjaluci, Bijeljini i Doboju.