Danima slušam o prijemu Kosova u Međunarodni olimpijski komitet (MOK). Najjači utisak na mene ostavila je reakcija domaće javnosti u vezi sa ovom odlukom, neosporno veoma burna i osuđujuća, ali neopravdana. Mogu da konstatujem da su se čak čule naznake da srpski sport treba da izađe iz „olimpijske priče”.
Događaj od prije deset dana, na stadionu nekad znanom kao „JNA”, bio je sve osim sportskog događaja. Razočarana lica srpskih fudbalera i albansko spasavanje žive glave od huligana koji ulijeću sa tribina bili su samo najava za ono što će uslijediti.
Petnaest godina je prošlo od NATO bombardovanja i rušenja Kamene palate u kojoj je bilo nekadašnje sedište Generalštaba. U Ulici kneza Miloša iza porušenih zidina još uvek se nazire nekada velelepno zdanje koje i danas ima status spomenika kulture, kao jedva preživeli svedok jednog vremena koje se ne sme ponoviti. Vremena smrti i stradanja.
Tiho i neopaženo, približava nam se pola milenijuma od objavljivanja čuvene „Utopije“ Tomasa Mora. Verovatno ta tišina ni ne treba da nas čudi, jer sama naslovna reč znači „nepostojeće mesto“, to je ostrvo prosperiteta na kojem nema siromaštva, klasnih razlika, kriminala niti pohlepe. Kao takvo, ono je ostalo pusti san mnogih, neuhvatljiva težnja ka savršenom društvu. Kada su odvažni pokušavali da stvore utopiju na zemlji, ti projekti su bili kratkog daha, neuspešni ili promašeni.
Početak raspada SFRJ, propraćen nizom tranzicionih promena na čitavom Balkanu, ucrtao je jedno novo poglavlje u našoj istoriji, takozvani postkomunistički period, u kome su stasavale nove generacije zadojene pričom o patriotizmu i verom u to da je jedina časna smrt pogibija za svoju otadžbinu. Surovi trenutak kada mladi doživljavaju potpuni preobražaj, kada dolazi do pada sistema moralnih vrednosti, najavio je novo doba u kome se ubijalo zbog prekih pogleda i ružnih reči.
Mjesec februar donio je promjenljive vremenske prilike i velike izlive nezadovoljstva u Bosni i Hercegovini. Protesti razočaranih radnika u Tuzli prerasli su u sukobe bijesnih demonstranata sa policijom i nerede i palež širom Federacije BiH (Sarajevo, Zenica, Mostar, Bihać), dok je u Republici Srpskoj tek nagovještena mogućnost protesta malim okupljanjima u Banjaluci, Bijeljini i Doboju.
Nekoliko hiljada građana, među kojima je najviše bilo srednjoškolaca i studenata, okupilo se danas na Trgu kralja Milana u Nišu, u mirnom protestu protiv nasilja, najavljenom preko fejsbuk stranice Budimo Vukove oči i uši. Nek ti je večna slava. Vuk Stoiljković 1992 - 2014 koja broji više od 31.000 članova. Protest je organizovan za pomen ubijenom studentu Vuku Stojiljkoviću (22) koga je u ponedeljak izbo nožem Dimitrije Stevanović (20).
Većina današnjih šefova država uživa u raskošnim rezidencijama i palatama i gleda svet sa visine kroz zatamljena stakla svojih automobila ili skupocenih naočara. Većina, ali ne i predsednik Urugvaja Hose Muhika, koji se odrekao udobnosti predsedničke palate u Montevideu i pretvorio je u prihvatilište za beskućnike.
Svedoci smo da se od meča Hrvatska – Island ne stišavaju strasti povodom istupa reprezentativca „kockastih”, Josipa Šimunića, koji je na kraju utakmice pobedu i plasman svoje reprezentacije na Svetsko prvenstvo proslavio tako što je uzeo mikrofon i četiri puta vikao „Za dom”, a publika je uzvraćala „spremni”.
Dođu tako vremena kada sve što nas je spajalo odjednom počne da nas razdvaja. Kada počnemo da zaziremo od svojih najbližih, i da najrođenije proglasimo za izdajnike. I nisu više u pitanju kilometri koje nas dele, mi sami postavljamo neka nova pravila, neke nove granice i međe ispisane ljudskom krvlju. Vreme smrti i vreme stradanja. Tamo gde niko nije nevin. Tamo gde je strah toliko veliki da ne smemo da otvorimo oči od strašne pomisli na ishod. Vreme straha i obmane. Tamo gde se sve meri ljudskim životima. Tamo gde se sve mora okončati da bi imalo nade za novi početak... Jedino što je zajedničko svima jeste neopisiva želja da se preživi, nebitno kako. Izbor između „bori se”, „deluj” ili „umri”...