srpska istorija

Prva Vajfertova parna pivara je projekat koji je zaživeo u drugoj polovini XIX veka. Ipak, da bismo došli do ove priče, moramo prvo da vidimo kako je počeo uspon porodice Vajfert. Naime, prva pivara u Srbiji, ujedno i najstarija na Balkanu, nastala je 1722. godine u Pančevu.

Verujem da su svi čuli za Apatinsku pivaru, BIP, pivare u Čelarevu, Jagodini, Zaječaru. Ali retko ko se seća pivare „Johan Apel” koja je jedna od najstarijih na ovim prostorima, podignuta 1865. godine. Nalazi se u Aleksincu. Ovo je bila prva fabrika na teritoriji grada. Sećaju je se, možda, samo oni stariji, s obzirom na to da je pivara prestala sa radom pre 15 godina.

Efemerni spektakl je bio utvrđeno sredstvo proslavljanja vladara i dinastije, a jedna od njegovih glavnih funkcija bilo je uspostavljanje komunikacije između države i naroda. Efemerni spektakli mogu biti različitih karaktera (verskog, vojnog, građanskog, političko-dinastičkog ili funerarnog). Ovakvi spektakli se, kao sredstvo komunikacije vlasti sa narodom, sve više koriste već od Hatišerifa 1830. godine, kada Srbija dobija državnu i političku nezavisnost.

Verujem da je većina ljudi čula za srpsko vojničko groblje u Solunu – Zejtinlik. Međutim, priča koja sledi je, čini mi se, nepoznata srpskoj istoriji i srpskoj javnosti. O ovom istorijskom mestu niste imali prilike da čitate, ovo je priča koja je potpuno neopravdano skrivena od očiju javnosti. Na ovaj način ćemo pokušati da od zaborava otrgnemo srpsko vojničko groblje u Jindrihovicama, verovali ili ne, po broju žrtava veće i od nadaleko poznatog Zejtinlika.

Petnaest godina je prošlo od NATO bombardovanja i rušenja Kamene palate u kojoj je bilo nekadašnje sedište Generalštaba. U Ulici kneza Miloša iza porušenih zidina još uvek se nazire nekada velelepno zdanje koje i danas ima status spomenika kulture, kao jedva preživeli svedok jednog vremena koje se ne sme ponoviti. Vremena smrti i stradanja.

Početak raspada SFRJ, propraćen nizom tranzicionih promena na čitavom Balkanu, ucrtao je jedno novo poglavlje u našoj istoriji, takozvani postkomunistički period, u kome su stasavale nove generacije zadojene pričom o patriotizmu i verom u to da je jedina časna smrt pogibija za svoju otadžbinu. Surovi trenutak kada mladi doživljavaju potpuni preobražaj, kada dolazi do pada sistema moralnih vrednosti, najavio je novo doba u kome se ubijalo zbog prekih pogleda i ružnih reči.

„Nema žrtve koja bi se mogla uporediti sa onom koju su oni dali; i zbog toga nema slave koja bi se mogla uzvisiti tako visoko kao njihova, niti zahvalnosti koja bi mogla prevazići onu koju im dugujemo. Oni ne samo što imaju pravo na najlepše mesto u našim uspomenama, oni imaju pravo na sve naše uspomene, na sve ono što smo mi, jer mi postojimo samo zbog njih.”

M. Materlenk – „Odlomci rata”, prevod sa francuskog štampan u „Krfskom zabavniku” br. 17, 15. septembar 1918.

Prošlo je više od dvadeset godina, a ljubitelji sporta u Srbiji i svetu se još uvek sa gorčinom sećaju nepravde koja je naneta fudbalskoj reprezentaciji nekadašnje Jugoslavije. Iako se stalno ističe da sport i politika moraju biti odvojene kategorije, svedoci smo da politika i te kako ima uticaja na sport. Po pravilu, na najnegativniji mogući način.

Dođu tako vremena kada sve što nas je spajalo odjednom počne da nas razdvaja. Kada počnemo da zaziremo od svojih najbližih, i da najrođenije proglasimo za izdajnike. I nisu više u pitanju kilometri koje nas dele, mi sami postavljamo neka nova pravila, neke nove granice i međe ispisane ljudskom krvlju. Vreme smrti i vreme stradanja. Tamo gde niko nije nevin. Tamo gde je strah toliko veliki da ne smemo da otvorimo oči od strašne pomisli na ishod. Vreme straha i obmane. Tamo gde se sve meri ljudskim životima. Tamo gde se sve mora okončati da bi imalo nade za novi početak... Jedino što je zajedničko svima jeste neopisiva želja da se preživi, nebitno kako. Izbor između „bori se”, „deluj” ili „umri”...