Film „Sveta planina” (The Holy Mountain) neobično je otkriće i prava poslastica za sve ljubitelje nadrealizma. Autor filma Aleksandro Jodorovski je čileansko-francuski reditelj, muzičar, glumac, pisac stripova i spiritualni guru, poznat po svojim avangardnim delima u kojima najčešće dominira psihodelična atmosfera sa religijski provokativnim i mističnim elementima.
Često se kaže da je čovek sam sebi najveća misterija. I zaista, ono što nas čini najinteligentnijim bićima na Zemlji i što nas suštinski odvaja od životinja, naš um, nikada nismo uspeli da dokučimo do kraja. A još je enigmatičnije pitanje – šta se dešava kada neko „skrene s uma”?
Ekranizacija popularne knjige Irvina Velša je poverena Deniju Bojlu, tada talentovanom, a danas veoma popularnom i kvalitetnom režiseru. Film je, kao i knjiga, izazvao dosta kontroverze, skoro kao A Clockwork Orange (Paklena pomorandža) dvadesetak godina ranije. U prvi plan je stavljena zavisnost od heroina i prikazani su svi pozitivni i negativni aspekti takvog života.
Možda nekome smeta, ili smatra nepotrebnim pokretanje bilo kakve diskusije koja bi se mogla ticati prošlih ostvarenja, ma koliko ona bila popularna, priznata, proslavljena, ili pak poznata samo užem krugu ljudi. Živimo u eri informacionih tehnologija, lako dostupnih sadržaja i podataka. Rastući broj novih filmova, serija, književnih dela, u velikoj meri premašuje naše mogućnosti upijanja novih informacija. Zašto bi se onda neko u svoj toj trci i gunguli osvrtao na prošla ostvarenja, ili, ne daj Bože, pogledao isti film više od jednog puta. Malo je filmova koji mogu okupiti i zainteresovati novu publiku dugo nakon svog zenita.
First there was darkness. Then came the strangers.
Vreme je da se podsetimo još jednog filma kome nije poklonjena zaslužena pažnja od strane jedne šire publike. Radi se o filmu Dark City, reditelja Aleksa Projasa. Nakon svog prvog većeg uspeha 1994. godine, kada je režirao film The Crow, koji će, kako će se kasnije ispostaviti, zauzeti značajno mesto u filmskom svetu, ovaj debeljuškasti Australijanac bio je spreman za svoje sledeće veliko ostvarenje. To se zaista i dogodilo, 1998. godine. Iako često kritikovan zvog svoje negostoljubive i mračne atmosfere, Grad tame će izvršiti veliki uticaj na kasnija ostvarenja filmske industrije, od kojih se neka mogu nazvati i epohalnim. Tu, pre svega, mislimo na filmove kao što su The Matrix, The Thirteenth Floor, Memento i Inception.
Ričard Šenkman, reditelj za koga verovatno nikada niste čuli, niti je bilo razloga za to - s obzirom na to da nijednim svojim prethodnim, a koliko se čini, ni budućim filmom nije zadužio filmsku industriju, ovoga puta je napravio remek delo. Priča koju je ovaj reditelj ekranizovao je delo akreditovanog pisca Džeroma Biksbija, koji je ostao upamćen po svom doprinosu Zvezdanim stazama i Zoni sumraka. Ono što je takođe zanimljivo je to da je Biksbi ovu priču započeo još tokom šezdesetih godina a završio je 1998. godine u samrtnoj postelji.