psihologija

Često se govori da papir trpi sve – i to je tačno. Vekovima ljudi pišu: o sebi, svojim osećanjima, doživljajima, izmišljaju neke nove situacije, stvaraju junake koje potom smeštaju u određenu sredinu, kojima su stavljene nekakve prepreke – koji žive u svom literarnom svetu jednako onako kao što mi živimo u ovom našem, „stvarnom”. Možda pisci izmišljaju specifične junake, kojima, potom, daju imena i, možda, izmišljaju i mesta i događaje u kojima oni učestvuju; ali je jedno sigurno – sve to nastaje iz iskustva, ovakvog ili onakvog.

Mi, ljudi, mnogo lažemo. Dnevno izgovorimo toliko laži, najčešće sitnih i beznačajnih, kojih i nismo svesni i ne tretiramo ih kao nekakav prestup. Ali najviše od svega volimo da lažemo sebe i o sebi. Toliko smo vešti u skrivanju svojih mana i prestupa da ni sami ne znamo koliko smo „zgrešili”. Po nekom mom shvatanju, to je sve deo urođenog čovekovog odbrambenog sistema – jer da iskreno priznajemo svaku svoju krivicu, da ne pokušavamo da nađemo neko „zato” na svako „zašto” koje počinimo, verovatno ne bismo hodali Zemljom. U našoj je prirodi da ulepšavamo sebe i svoje postupke.

Zna se šta znači komšijski odnos u Srbiji. Štaviše, o komšijama, komšinicama i njihovim doživljajima raspredaju se svakojake priče, a bogami i vicevi! Počasno mesto, kao komšija nad komšijama, dobija onaj do vas – „prvi komšija”. Sa prvim komšijom bi, po nekom nepisanom pravilu, trebalo gajiti dobre, srdačne i, nadasve, familijarne odnose. Ali to, najčešće, nije slučaj. Na selu se tuže i sude oko preoranog međaka; komšinica čim čuje larmu u susednom dvorištu kao Indijanac koji pleše oko vatre, u skoro ritualnom činu, odlazi do druge, dalje komšinice, cvrkućući o problemima „od preko puta”.

Prvo čovjek uvidi nešto, na fizičkom ili mentalnom planu, što je dovoljno da mu privuče pažnju. Malo ispituje u vezi sa tim, i ako uvidi da je to zapravo ono što je on mislio da jeste, proces se nastavlja. Tada čovjek bude otvoreniji za komunikaciju sa tim nekim (što ne znači da je do sad bio zatvoren) i lakše uviđa i „traži” još elemenata koji bi mu se svidjeli. Što je više elemenata, privlačenje je jače i čini se da raste eksponencijalno (dakle, kasnija pronalaženja toga nečeg primamljivog, usled „nagomilanosti” afekta, prouzrokuju mnogo jače sviđanje, nego ona sa početka).

Čini se da savremeno društvo potencira individualno i pojedinačno, pre nego na kolektivno i zajedničko. I tako, u njemu živeći, čovek je od mladosti prinuđen da se bori za sebe i svoj položaj u svetu.

[video:http://www.youtube.com/watch?v=sUQyzuhS6oo]

Od kad sam pogledao ovaj video klip, u sebi se nekako implicitno pitam, kako dolazi do ovakvih „glupih” pitanja? U tome da dođem uopšte do ovakvih razmišljanja su mi pomogli bakini prilično razbuđujuće-razboriti odgovori. Iako se sa njenim pitanjima i odgovorima ne mogu potpuno složiti, ni sa tim da je pitanje novinarke potpuno glupo, ovaj klip prilično rasvjetljava neke stvari preko kojih mi danas olako prelazimo, pa bih se tim pozabavio malo.

Rad na sebi i prihvatanje sopstvenog bića onakvog kakvo jeste...

Kroz istoriju filma smo se susretali sa brojnim likovima koji poseduju određene psihološke probleme, ali svojom harizmom i šarmom osvajaju simpatije gledalaca. Ovom prilikom sam izdvojio deset najpoznatijih i najpopularnijih filmskih likova kojima nisu „sve daske na broju”.

Sve veći broj humorističkih serija emitovanih kako na stranim, tako i na domaćim kanalima, upotpunjuje naše slobodno vreme. Mnogi će reći – smeh je najbolji lek. Pa ipak, brojni su slučajevi rastrojenih ličnosti kojima je upravo zanimanje da nas nasmeju.

Rad na sebi i prihvatanje sopstvenog bića onakvo kakvo jeste...