Pri pomenu reči „budžet” čini mi se da je najburnija reakcija naših političara i studenata. Kod političara ona je gotovo uvek istog intenziteta, a kod studenata pojačano pred upis u narednu godinu.

Najveći problem bilo koje popularne serije jeste da održi početni kvalitet do samog kraja emitovanja. I tu ne mislim na latinoameričke sapunice od po 220 epizoda, ili one beskonačne američke serije koje traju ili su trajale 30-40 godina, poput All My Children (1970-2011), ili The Bold and the Beautiful (od 1987). Ovdje govorimo prije svega o modernim serijama koje pažnju privuku kvalitetom svoje radnje, intrigantnošću svojih likova ili izvrsnim humorom. One privuku veliku pažnju gledalaca, dobiju mnoštvo Emija i drugih nagrada, ali kako sve ima svoj kraj, prava je umješnost tu priču zaokružiti na dostojan način.

Koliko god to bilo teško, pokušajte da na trenutak zaboravite da vas nervira to što je napolju oktobar, to što kiša ne prestaje da pada, kao i to što morate da oblačite jakne i kapute. Zamislite da je ponovo leto, i da se nervirate zbog toga što je pretoplo i zbog toga što niste, uprkos tome što ste to tako čvrsto rešili prethodnog leta, doveli formu na željeni nivo. Jeste li?

Naizgled, sasvim besmisleno pitanje. Svaki gordi Britanac, ali i mnogi drugi ljubitelji ove igre, širom Evrope neće imati nedoumicu. Takođe, nikako se ne bi moglo ni pretpostaviti da ovo pitanje zapravo otvara i mnoga druga. Da li se bilo koje otkriće može izdvojiti iz opštih istorijskih tokova? Da li je moguće stvoriti nešto za šta prethodni društveni razvoj nije dao nikakvog povoda? I na kraju, da li je moguće zaustaviti vekovni razvoj i grananje bilo kojeg ljudskog izuma, pa tako i jednog sporta?

Čvrsto vjerujem da televizijski program može biti umjetnost. I zaista, godinama unazad iz pera genijalaca širom svijeta (najčešće onog anglosaksonskog) niču nevjerovatni projekti. Ova godina nije bila samo startna pozicija, već i finiš za neke serije koje su, sezonu za sezonom, oduševljavale kritiku i publiku. Jedna od njih je i serija 30 Rock (prevođeno često kao Televizijska posla), mreže NBC.

Često se govori da papir trpi sve – i to je tačno. Vekovima ljudi pišu: o sebi, svojim osećanjima, doživljajima, izmišljaju neke nove situacije, stvaraju junake koje potom smeštaju u određenu sredinu, kojima su stavljene nekakve prepreke – koji žive u svom literarnom svetu jednako onako kao što mi živimo u ovom našem, „stvarnom”. Možda pisci izmišljaju specifične junake, kojima, potom, daju imena i, možda, izmišljaju i mesta i događaje u kojima oni učestvuju; ali je jedno sigurno – sve to nastaje iz iskustva, ovakvog ili onakvog.

Ne znam za vas, ali meni se tek odskora vrzma po glavi misao koliko ove dve serije u stvari „liče”. Nije u pitanju tematika kojom se bave, Gregori Haus je doktor, dok je Kal Lajtman „čitač” mikroizraza (na osnovu vaše facijalne ekspresije može sazanti sve o vama). Iako i jedan i drugi rade poslove koje retko ko može, nije samo to ono što ih povezuje. Nije ni njihova nadobudnost i stav „Ja sam Bog”; ni fizička sličnost (ako se uporede samo njihova lica na određenim fotografijama, moguće je videti da zaista podsećaju jedan na drugog); čak i njihov odnos prema zaposlenima i nadređenima nije ono što je „upalilo lampicu” u mojoj glavi. U pitanju je glumačka ekipa, odnosno, tim kojim su okruženi svaki u svojoj seriji.

Čitao sam skoro jedan članak u novinama. Ideja je da se stavi u prvi plan američka nedoslednost, prije svega moralna, a zatim i zakonska. Ukratko, navodi se njihovo nepridržavanje principa komandne odgovornosti, i traženje izuzeća sa svoje zločine. To je opštepoznata stvar, za iole upućene, ali je teško to dovoljno istaći, naročito u današnjem unipolarnom sistemu (zapadnih vrijednosti) koji je, srećom, na izdisaju. Ipak, istakao bih nešto drugo.