Otkako sam postala svesna sebe i svog okruženja, imala sam prilike da čujem razne jadikovke na račun Srbije: na male plate, na loš gradski prevoz, na vlast... Moje odrastanje, kao i odrastanje ljudi rođenih devedesetih godina, obeleženo je nepromenljivom tranzicijom. Mi smo porasli, a ona je još uvek tu i gleda nas bebećim očima dok u ustima drži svoj majušni palac.

Ovu kritiku pišem tri dana nakon što sam pogledao film, što mi uglavnom nije običaj. Kritike najčešće pišem dan posle gledanja, ili možda čak i iste večeri, ako sam bio na nekoj popodnevnoj projekciji a potpuno sam načisto sa svojim osećanjima u odnosu na pogledano. Međutim, ovaj film je kod mene izazvao donekle oprečna osećanja i mišljenja, pa sam morao da sačekam da mi se svi ti utisci iskristališu.

Verujem da su svi čuli za Apatinsku pivaru, BIP, pivare u Čelarevu, Jagodini, Zaječaru. Ali retko ko se seća pivare „Johan Apel” koja je jedna od najstarijih na ovim prostorima, podignuta 1865. godine. Nalazi se u Aleksincu. Ovo je bila prva fabrika na teritoriji grada. Sećaju je se, možda, samo oni stariji, s obzirom na to da je pivara prestala sa radom pre 15 godina.

Povratak bivšeg Bonda u žanr špijunskog trilera, sa bivšom Bondovom devojkom, donosi osećaj nostalgije i budi nadu da će se konačno pojaviti jedan dobar film u žanru koji nam ove godine nije doneo baš velika uzbuđenja („Džek Rajan: regrut iz senke” i „3 dana za ubistvo”).

Sve u mom detinjstvu se uvek vrtelo oko totalne žrtve, bilo u religiji, bilo u komunizmu. To je ono što me je obeležilo. Zbog toga posedujem ovu nesalomivu volju.

Marina je rodjena 30. novembra 1946. godine. Njeni roditelji su bili nacionalni heroji, Titovi partizani. Učestvovanje u Drugom svetskom ratu omogućilo im je ugledan društveni status u posleratnoj Titovoj Jugoslaviji. Oboje su čvrsto verovali u revoluciju i komunističku ideologiju na kojima se temeljila bivša SFRJ. Medjutim, Marinino sopstvo čini kombinacija dve suprotne totalitarne težnje, što je jasno iz gorenavedenog citata.

Obično ne pišem i ne komentarišem igru fudbalske reprezentacije Srbije. Međutim, moram da napravim izuzetak. Povod za to je sramotna igra naših reprezentativaca koja je rezultirala porazom od Danske, usred Beograda, od 3:1. Poraz sam po sebi ne bi bio sporan, jer, složićemo se, lopta je okrugla i sve je moguće. Ali, da li je moguće da po ko zna koji put gledamo apsolutno nezalaganje igrača ove zemlje? Оčigledno je to naša realnost.

Ova ratna drama, sa Dejvidom Ajerom na čelu, donosi nam priču o petočlanoj tenkovskoj posadi koja nailazi na žestok otpor nacista na teritoriji Nemačke, mesec dana pred kraj rata. Nakon gubitka jednog člana posade, u ekipu uskače mladi i neiskvareni Norman Elison, ratno nevinašce koje pokušava da se prilagodi mentalnom sklopu ratnih veterana i da sačuva savest i moralne principe od užasa rata.

Bila je nedelja, 9. novembar 2014. godine, kada je kao grom pukla informacija da je u Beogradu preminuo doajen srpskog i jugoslovenskog glumišta Nikola Simić. U neverici sam. Neizmerno tužan. Osećanja su mi više nego pomešana. Neću pisati o njegovom stvaralaštvu, već ću se prisetiti susreta sa njim. U znak zahvalosti i sećanja, naredne stupce posvećujem Nikoli Simiću.