Pre skoro dve godine imala sam priliku da prisustvujem predavanju čuvenog šekspirologa i profesora na Harvardu, Stivena Grinblata, pod naslovom Šekspirova autonomija. Tom prilikom je nama, studentima, profesorima i ostalim ljubopitljivcima željnih znanja rekao jednu rečenicu koja je na mene ostavila dubok trag i koju ću pamtiti uvek – a moguće i ponavljati svima onima koji se prvi put susreću sa ovim dramskim piscem. Naime, da Šekspira ne voli samo onaj koji ga ne razume.
Dualizam ljudske prirode podrazumeva da u svakom od nas postoji spoljašnje Ja, ono koje je pretpostavljeno društvenim normama i koje je svojevrsna čovekova maska, kao i unutrašnje Ja, koje bi predstavljalo čovekovu potisnutu i skrivenu ličnost i odražavalo njegove iskrene požude i potrebe. Što ljudi više odbacuju svoju unutrašnju prirodu, odnosno što manje zaista prihvataju sebe, to je i šizofrenost njihovog bića izraženija. Ovde je bitno napraviti vezu između pojedinca i društvenog konteksta u kome se našao, jer svako doba sa sobom nosi drugačija, manje ili više rigorozna pravila.
Možda nekome smeta, ili smatra nepotrebnim pokretanje bilo kakve diskusije koja bi se mogla ticati prošlih ostvarenja, ma koliko ona bila popularna, priznata, proslavljena, ili pak poznata samo užem krugu ljudi. Živimo u eri informacionih tehnologija, lako dostupnih sadržaja i podataka. Rastući broj novih filmova, serija, književnih dela, u velikoj meri premašuje naše mogućnosti upijanja novih informacija. Zašto bi se onda neko u svoj toj trci i gunguli osvrtao na prošla ostvarenja, ili, ne daj Bože, pogledao isti film više od jednog puta. Malo je filmova koji mogu okupiti i zainteresovati novu publiku dugo nakon svog zenita.
Obrаzovаlo se između III i XII vekа, а nаstаlo je rаzvojem hrišćаnskog verovаnjа dа postoji mogućnost iskupljenjа nekih grehovа, u izvesnim uslovimа i posle smrti, аli čistilište kаo tаkvo ne postoji pre krаjа XII vekа. Između II i IV vekа se počelo rаzmišljаti o položаju duše između pojedinаčne smrti i strаšnog sudа, u sаmom Svetom Pismu teolozi su nаlаzili potvrdu postojаnjа očišćenjа i okаjаvаnje dušа posle smrti. U Stаrom zаvetu to je pričа o Judi Mаkаbejcu i žrtvi koju je nаredio zаrаd iskupljenjа grehovа vojnikа pаlih u boju. U ovom tekstu, hrišćаni srednjeg vekа, vide potvrdu dvа osnovnа elementа budućeg čistilištа, mogućnost iskupljenjа grehovа posle smrti i delotvornost molitvi živih zа mrtve koji se nа tаj nаčin mogu iskupiti. Drugi uticаjni tekstovi iz Biblije su u Novom zаvetu, u Jevаnđelju po Mаteji i Luki.