istorija

Malo je sportista koji su imali harizmu i koji su uživali popularnost kao što je to bio slučaj sa Ajrtonom Senom. Trostruki prvak u Formuli 1, u svojoj karijeri odvezao je ukupno 162 trke, ostvario 42 pobede, 80 puta se penjao na pobedničko postolje, 65 puta je startovao sa pol pozicije i sakupio je 610 bodova. Za ljubitelje i stručnjake iz Formule 1, ove cifre predstavljaju izvanredne rezultate, ali postoji mnogo više razloga, osim sportskih rezultata, zbog kojih je Sena po mišljenju mnogih najbolji vozač Formule 1 svih vremena.

Na današnji dan, pre tačno 13. godina, ostvaren je najveći uspeh srpske i jugoslovenske odbojke. U australijskom gradu Sidneju, poslednjeg dana Olimpijskih igara, 1.oktobra 2000. godine, odbojkaška reprezentacija Jugoslavije osvojila je zlatnu medalju. Ostvaren je uspeh koji će zauvek pamtiti i spominjati sve generacije. Naša reprezentacija je ovim trijumfom ušla u red odabranih, jer je pored našeg tima još 7 reprezentacija uspelo da osvoji Olimpijske igre, i to od 1964. godine kada je odbojka prvi put uvrštena u program najveće sportske smotre.

Viziju i san jednog vladara hiljade radnika pretvorili su u stvarnost, a danas, nakon skoro 3 veka, Sankt Peterburg sija u svom punom sjaju. Zbog svoje lepote zovu ga „Severna Venecija”, zbog prirodnog fenomena koji se javlja u ovom gradu poznat je i kao „Grad belih noći”, a zbog razaranja i teške borbe u Drugom svetskom ratu ima titulu „Grad heroj”.

Udžbenici istorije redovno opisuju srednjovekovno Osmanlijsko carstvo kao feudalnu državu. Većina ljudi taj podatak uzima zdravo za gotovo. Sve države u srednjem veku su bile feudalne, zar ne? Međutim, da li je to stvarno bilo tako? Da li je ova velika imperija, u okviru čijih granica smo živeli duže od 400 godina, zaista bila zasnovana na feudalnim osnovama?

Konstatacija iz naslova je, naravno, lažna. Mačka bi svakako umrla. Umrla bi, bilo da je radoznala, konzervativna, ili da je radila šta je htela. Mačke nisu ljudi, ali smrtnost nam je zajednička. Krajevi su neminovnost, ponovljivost života veoma neizvesna i zbog čega trošimo vreme ne radeći ono što želimo? Zašto ne ostvarujemo prava koja su nam data kao ljudima, zašto ne iskazujemo bogatstva svojih ličnosti na svaki mogući način? Zbog socijalne osude?

Početkom dvadesetog veka crno-bele fotografije su za mnoge ondašnje ljude bile nepoznanica, čudo, magija. A zamislite tek fotografije u boji. Naučna fantastika! Međutim, postojao je čovek koji je išao daleko ispred svog vremena i koji je svojom mašinom (tada još nije postojala svestrana upotreba imenice fotoaparat) zapečatio vremenske trenutke koji će za naše vreme postati jedinstven istorijski izvor. Taj genije zvao se Sergej Prokudin-Gorski (rus. Сергей Прокудин-Горский), ruski fotograf, hemičar (učenik samog Mendeljejeva), pronalazač, pedagog, izdavač i društveni i kulturni delatnik.

Živimo u eri gotovo apsolutne dominacije zapadne civilizacije i kulture. Zapad poistovećujemo sa blagostanjem, visokim standardom, visokom tehnologijom, modernim shvatanjima o životu, itd. Svako društvo koje želi da se modernizuje neizbežno mora da usvoji određene zapadne obrasce u rukovođenju ekonomijom, industrijom, političkim sistemom, te se sama modernizacija jednog društva izjednačava sa njegovim pozapadnjačenjem. Takvo stanje najčešće uzimamo zdravo za gotovo i nikad sebi ne postavljamo pitanje zašto je to tako, zašto je Zapad to što jeste i kada je i kako to postao.

Olimpijske igre nastale su pre skoro 2800 godina u Staroj Grčkoj (najzastupljenije mišljenje je da su prve Olimpijske igre održane 776. godine p.n.e. jer iz te godine potiče prvi verodostojan zapis o održavanju Igara, mada neki istoričari smatraju da su Igre održavane i pre tog datuma). Negovale su kult takmičenja i atletski građenog tela, a za vreme igara prekidani su ratovi. Prve Olimpijske igre modernog doba održane su 1896. godine u Atini i od tada je stvar prestiža i čast biti domaćin Olimpijade. To je prilika za grad, zemlju domaćina da se pokažu u najboljem svetlu, a često su Olimpijske igre bile mesto političkog obračuna u tom trenutku najjačih svetskih sila.

„Kаp brаtske ruske krvi kаnulа je u potoke srpske krvi, koji stolećimа Kosovom teku.”

U godini kаdа obeležаvаmo znаčаjne jubileje kаo što su 900 godinа od rođenjа Stefаnа Nemаnje i 200 godinа od rođenjа Njegošа, svаkаko trebа pomenuti i jednog čovekа koji je svojom žrtvom ustаo duboko urezаn u pаmćenje srpskog nаrodа Stаre Srbije, iаko o njemu širа srpskа jаvnost gotovo ništа ne znа. Zа njegа retko ko i dа je čuo, iаko se zа njegа slobodno može reći dа je bio „prethodnica” velikog srpskog prijаteljа Arčibаldа Rаjsа. O njemu i njegovom žrtvovаnju zа Srbe govori ovа pričа. Pričа o jednom mlаdom, obrаzovаnom i plemenitom čoveku, ruskom konzulu u Kosovskoj Mitrovici početkom 20. vekа, zа vreme turske okupаcije. On se zvаo Grigorije Stepаnovič Ščerbinа.

Sjedinjene Američke Države danas sa ponosom govore da su demokratska država i zalažu se za poštovanje ljudskih prava svuda u svetu, ali pre 50 godina situacija je bila mnogo drugačija. Jaz između tzv. „crne” i „bele” Amerike razarao je ovo društvo. Otvorena netrpeljivost, rasizam i uskraćivanje prava Afroamerikancima dostiglo je svoj vrhunac. Tada se pojavio čovek i održao govor poznat pod nazivom „Ja imam san”, posle kog više ništa nije bilo isto.