Čitao sam skoro jedan članak u novinama. Ideja je da se stavi u prvi plan američka nedoslednost, prije svega moralna, a zatim i zakonska. Ukratko, navodi se njihovo nepridržavanje principa komandne odgovornosti, i traženje izuzeća sa svoje zločine. To je opštepoznata stvar, za iole upućene, ali je teško to dovoljno istaći, naročito u današnjem unipolarnom sistemu (zapadnih vrijednosti) koji je, srećom, na izdisaju. Ipak, istakao bih nešto drugo.
Do poslа je u Srbiji veomа teško doći. Još je teže pronаći onаj dostojаn čovekа. Međutim, u situаciji opšte bespаrice, аpаtije i potpunoj ubijenosti želje zа borbom kojа bi trebаlo dа postoji u čoveku, mnogi su spremni dа rаde bilo štа kаko bi došli do svojih 20000 dinаrа mesečno. Ali, dа li je to lаko?
Ne znam da li se to i vama dešavalo, ali ja sam često prisustvovala raspravama – što po marketima, poštama i domovima zdravlja – što po kafićima, kućnim sedeljkama i slavama; raspravama o tome kada i koliko nam je bilo bolje. Kao i rivalski klubovi Partizan i Zvezda, tako i Titovo vreme i devedesete godine prošlog veka vode večiti derbi. I kao u fudbalu, košarci i odbojci i ovde ima „zagriženih” navijača, i svako ima dovoljno dokaza da potkrepi svoje tvrdnje: za vreme Tita išao je na more, u Trst u šoping, a devedesetih se molio Bogu za koru hleba i obratno.
Prije neki dan sam ponovo pogledao film „Seven”. Radi se ubici, koji se koristi tematikom sedam smrtnih grijehova, da bi poslao svoju poruku svijetu, a dvojica detektiva pokušavaju da ga spriječe. Zaista odličan film, za desetinu godina, možda će se moći kazati i – antologijski. Ipak, sada bih pomenuo jednu sekvencu koja će možda nekome pokvariti malo film ako nije odgledao, ali nije ništa krucijalno. Uglavnom, bolje prvo odgledajte film ako možete. Dakle, kada imaju ozbiljnih problema u istrazi, jedan od detektiva se doseti svog prijatelja iz FBI-ja. Ova institucija vodi detaljene beleške o čitalačkim navikama stanovništva, sa akcentom na potencijalno opasnim knjigama - kako se prave bombe, ili Mein kampf, kako jedan od detektiva to kaže. Kolega pita, da li je to legalno, ovaj odmahuje glavom, dodajući da se tako nešto ne bi priznalo na sudu, ali da je koristan uvid i pomoć. Kasnije se ispostavlja, da toga nije bilo, film bi se mnogo prije završio, da ne kažem više od toga.
Sukobi na tlu bivše Jugoslavije bili su tema rasprave za dvadeset i petoro mladih predstavnika Srbije, Kosova, Makedonije i Bosne i Hercegovine na konferenciji koju je organizovao Omladinski odbor za obrazovanje u saradnji sa ambasadom Velike Britanije. Suočeni sa činjenicama, učesnici su pokušavali da konstruišu objektivnu sliku o dešavanjima devedesetih godina i zauzmu stav drugačiji od onog koji im je tokom života nametan. Utiske sa konferencije, koja je trajala od 8. do 13. septembra, sabira jedan od predstavnika Srbije – Dejan Remetić.
Zna se šta znači komšijski odnos u Srbiji. Štaviše, o komšijama, komšinicama i njihovim doživljajima raspredaju se svakojake priče, a bogami i vicevi! Počasno mesto, kao komšija nad komšijama, dobija onaj do vas – „prvi komšija”. Sa prvim komšijom bi, po nekom nepisanom pravilu, trebalo gajiti dobre, srdačne i, nadasve, familijarne odnose. Ali to, najčešće, nije slučaj. Na selu se tuže i sude oko preoranog međaka; komšinica čim čuje larmu u susednom dvorištu kao Indijanac koji pleše oko vatre, u skoro ritualnom činu, odlazi do druge, dalje komšinice, cvrkućući o problemima „od preko puta”.
Svedoci smo vremena u kome je naš narod na druga Tita gledao kao na fenomen, kao na neku vrstu božanstva. On je bio najveći nacionalni junak i ujedinitelj. O njemu su ispevane pesme, ispredane priče, sve što se gradilo i stvaralo, stvaralo se u njegovu čast, on je bio neprikosnoveni oreol jedne zajednice, istovremeno je bio temelj, stub i oslonac jednom narodu, predstavljao je odraz jednog nesvakidašnjeg i nepovratnog vremena, koje je odneo sa sobom otišavši na večni počinak. Naši očevi, majke, dedovi sa nostalgijom i setom rado će se setiti minulih dana, pri čemu će se se svi složiti da je tada bilo neuporedivo bolje nego što je danas.
Živimo u eri gotovo apsolutne dominacije zapadne civilizacije i kulture. Zapad poistovećujemo sa blagostanjem, visokim standardom, visokom tehnologijom, modernim shvatanjima o životu, itd. Svako društvo koje želi da se modernizuje neizbežno mora da usvoji određene zapadne obrasce u rukovođenju ekonomijom, industrijom, političkim sistemom, te se sama modernizacija jednog društva izjednačava sa njegovim pozapadnjačenjem. Takvo stanje najčešće uzimamo zdravo za gotovo i nikad sebi ne postavljamo pitanje zašto je to tako, zašto je Zapad to što jeste i kada je i kako to postao.
Evo gа još jedаn septembаr i početаk školske godine. Štа čekа decu, roditelje, nаstаvnike?
Generacijama unazad prenose se razne priče o nezamislivoj moći Osmanskog carstva i neustrašivosti turske vojske, koja je vekovima harala, ne samo našim prostorima, već i čitavim Balkanom. Klasično školsko gradivo nas uči da i nakon odlaska Turaka sa naših prostora njihov uticaj na narod, jezik i kulturu nije prestao do dana današnjeg.