Black Mirror je britanski dramski serijal, čiji je scenario napisao Čarli Bruker. Iako serija ima samo dve sezone (po tri epizode u svakoj), glumačka ekipa nikad nije ista, tematika se takođe menja, a i postavka  je drugačija u svakoj epizodi. Na taj način imamo ukupno šest različitih priča, a sve njih povezuje ista nit – tehnologija. Svaka epizoda nam daje uvid u to kako tehnologija utiče na naše živote, odnosno, kako bi mogla da utiče u ne tako dalekoj budućnosti. Junaci ove serije uživaju u svemu što donosi tehnološki napredak, ali kako se bližimo kraju svake priče poenta izbija na površinu.

Bio je pevač grupe Queen (kraljica), i zaista je izgledao kao suvereni vladar na bini. Publika je skoro hipnotisano gledala njegove energične pokrete i uživala u njegovom moćnom glasu. Prošle godine, na zatvaranju Olimpijskih igara u Londonu, pojavio se u vidu holograma i opet, dvadeset jednu godinu posle svoje smrti, „zapalio” publiku na stadionu, a svi su sa setom pomislili, kako bi bilo lepo da je zaista tu, sa nama.

U ovim pomalo neprijatnim vremenima, kada smo okruženi isključivo erotizovanom seksualnošću, teško nam pada na pamet da je seksualnost nekada prikazivana sa različitim prizvucima. Sem čisto erotskog i požudnog, seksualnost je kroz vekove imala najrazličitije velove kojim su je zaogrtale crkva, država, slikari, pesnici, ilustratori. U današnjici, kada ljudi osećaju krivicu ako ne koriste svoju seksualnost do maksimuma, osvežavajuće je pogledati različite nijanse kojima ova strana ljudske prirode zrači, i kako su je daroviti pojedinci uhvatili kroz svoja dela. Naša današnja stanica biće priča o čoveku o kome se vrlo malo zna, bilo zato što je tako tok istorije hteo, bilo zato što je njegova namera bila da se izrazi samo kroz svoje radove. Zaustavljamo se na prelazu iz 19. u 20. vek u Parizu, i odatle započinjemo ovu priču.

Sredinom 2006. godine, na ideju Dragana Novičića, oformljen je bend koji je trebalo da svira kao specijalni gost na turneji benda Atomsko sklonište po Srbiji. Bend je svirao obrade grupe Smak, te je lider Smaka, Najda, kao poslednji njegov pevač, došao na ideju da ime benda bude Deliverance – kao vrsta parafraziranja nečeg što nedostaje na rok sceni Srbije, a u isto vreme i kao donošenje nečeg pozitivnog, iskrenog i neobavezujućeg trendovima u muzici.

Problem u vezi sa kičom danas je u tome što se on ne prepoznaje tako lako. Ne zato što ga ima malo, već zato što ga ima mnogo. Kič se toliko duboko uvukao u sve pore masovne kulture i rasprostranjenog načina života da je stekao sofisticirane maske. Sa druge strane, oni ekstermniji (a zapravo samo iskreniji i očigledniji vidovi kiča, koje mnogi iz neznanja nazivaju šundom) dovode do toga da se blaži i prikriveni oblici tolerišu i mešaju sa „kvalitetnim”.

Ljubavne zablude. Svi ih imamo. Neko ih jeste svejstan, neko nije. Opet, neko će da prihvati da ih ima, ali tu ne može, ili neće ništa da učini, a neko neće da prihvati da ih ima; kaže da je problem u drugima. Te zablude su zaista raznovrsne, i o njima, sem u literarnom, i smislu fenomenološke zainteresovanosti, ne vrijedi mnogo govoriti.

Suštinski značaj na ishod budućih događaja imali su nemački gubici u oklopnim jedinicama. Tenkovski puk „Velika Nemačka” imao je posle prva dva dana 53% onesposobljenih tenkova, dok je u 10. tenkovskoj brigadi taj podatak bio 40%. Prva dva dana nemačka avijacija je dominirala, ali se situacija drastično izmenila 7. jula kada je poletela celokupna sovjetska avijacija. Tog dana sovjetska vazdušna flota izgubila je svega 30 aviona, dok su nemački gubici, i na nebu, i na zemlji bili višestruko veći.

Š. je ushićen, izašavši iz voza, osetio lučki zadah dokova i palmi. Uputio se ka hotelu, nedaleko od same luke. Ostavivši tamo prtljag, rešiо se na obilazak periferije grada. Divi se borbi telegrafskih stubova protiv agava, bodljikave žice protiv bockavih palmi, magluštine smrdljivih tremova protiv vlažne tmine platana. Sve vreme Š. čeka telegram od svog bankara kojim bi ga obavestio o mogućnosti za kupovinu holandskih akcija. Kraj tih dvadesetih godina bio je Meka za špekulaciju. Šetajući i razmišljajući o Montičelijevim slikama, ne samo što je smetnuo sa uma bankara, već se obreo u jednoj ozloglašenoj lučkoj krčmi. Ali, transakciju je obavio. Nabasavši na jednog Arapina, verovatno ložača ili nosača na nekom teretnom brodu, došao je do hašiša.

Svedoci smo da se od meča Hrvatska – Island ne stišavaju strasti povodom istupa reprezentativca „kockastih”, Josipa Šimunića, koji je na kraju utakmice pobedu i plasman svoje reprezentacije na Svetsko prvenstvo proslavio tako što je uzeo mikrofon i četiri puta vikao „Za dom”, a publika je uzvraćala „spremni”.