Nema fudbalskog fanatika koji makar jednom nije čuo ili makar odgledao utakmicu čuvene Barselone. Fudbalski klub Barselona osnovan je 1899. godine u Španiji, a ime je klub dobio po istoimenom gradu iz autonomne zajednice Katalonije. Svoje utakmice Barselona igra na čuvenom „Kamp nou“ stadionu koji je građen od 1954. do 1957. godine, a čiji je kapacitet 99.354 mesta.
Rene Igita je nekadašnji kolumbijski golman, rođen u Medeljinu 1966. godine. Zbog ekscentričnog ponašanja dobio je nadimak Ludak (El loco).
Naslov ovog teksta bi možda sugerisao da se ovdje radi o nekoj utakmici Lige šampiona, Afričkog kupa nacija ili možda NBA lige. Ne, ovaj članak nije o tome, a nije čak ni o NFL Superbolu, finalu američkog fudbala između Sijetla i Nju Inglanda. Na tu utakmicu se čekalo godinu dana. Tri godine su prošle od posljednjeg susreta dva, možda najveća fudbalska rivala na svijetu, sve dok se nisu sreli prvog dana februara ove godine, u polufinalu škotskog Liga kupa. Glazgovski derbi, Old Firm, Seltik protiv Rendžersa.
Te 2009. godine, bio sam veoma uzbuđen i radostan što ću prvi put u životu imati priliku da upoznam Španiju, a posebno prelepu Barselonu. Polazna tačka iz koje sam obišao mnoga mesta u Španiji bilo je poznato letovalište Ljoret de Mar. Tih dana, pored predivne Barselone, na mene je izuzetno jak utisak ostavio doživljaj iz samog Ljoreta koji se tiče derbija Real Madrid – Barselona.
Obično ne pišem i ne komentarišem igru fudbalske reprezentacije Srbije. Međutim, moram da napravim izuzetak. Povod za to je sramotna igra naših reprezentativaca koja je rezultirala porazom od Danske, usred Beograda, od 3:1. Poraz sam po sebi ne bi bio sporan, jer, složićemo se, lopta je okrugla i sve je moguće. Ali, da li je moguće da po ko zna koji put gledamo apsolutno nezalaganje igrača ove zemlje? Оčigledno je to naša realnost.
Događaj od prije deset dana, na stadionu nekad znanom kao „JNA”, bio je sve osim sportskog događaja. Razočarana lica srpskih fudbalera i albansko spasavanje žive glave od huligana koji ulijeću sa tribina bili su samo najava za ono što će uslijediti.
Mesec jun je, bez sumnje, omiljeni mesec skoro svih muškаrаcа širom svetа. Počelo je Svetsko prvenstvo u fudbаlu i sа sobom donelo bolest kojom bivаju zаrаženi pripаdnici jаčeg polа – fudbаlsku groznicu. Ovа groznicа sа sobom vuče ceo lаnаc dešаvаnjа, od rekordne posećenosti klаdionicа, preko rekordne posete Brаzilu, do rekordne prodаje pivа i grickаlicа. Postoji još jednа promenа kojа je posledicа ovog tаkmičenjа kojа je nаmа posebno privuklа pаžnju, а tiče se ženа.
Od početka Svjetskog prvenstva u fudbalu koje će se, uprkos žestokim socijalnim protestima, održati u Brazilu dijele nas dani. Sve dok prvenstvo ne počne mnoge će mučiti žal – jedne što na Mundijalu neće biti Srbije, druge što neće gledati Ronaldinja ili Ibrahimovića, treće što su se povrijedili Riberi i Rojs.
Uprkos udаljenosi od gotovo 2000 kilometаrа između Mаdridа i Sаrаjevа, društvenа stvаrnost ovih prestonicа umnogome nаlikuje jednа nа drugu. Tаčnije, kroz čitаvo Pirinejsko i Bаlkаnsko poluostrvo provejаvаju slične strukture. Dа li zbog, brodelovski uopšteno, položаjа nа brdskim obodimа nekdаšnje mediterаnske civilizаcije, multikulturаlizmа u interаkciji sа islаmom ili (polu)perifernog položаjа unutаr Eurozone i vаn nje – nekа ostаne bez jedinstvenog odgovorа. Isključimo kаo rаzlog primedbu o tome dа živimo u „globаlnom selu“, jer jedno je аktivno živeti u istoj stvаrnosti, а drugo sintetički je doživljаvаti kroz posredovаnu stvаrnost.
Utorak, 15. april 2014. godine. Naizgled sasvim običan dan. Dan kao i svaki drugi. Ipak, toliko različit od svih drugih dana. Različit u svetskoj istoriji, i istoriji sporta uopšte. Ovo je priča o jednoj od najpoznatijih tragedija u svetu sporta, tragediji koja se dogodila na stadionu Hilsboro u Šefildu pre 25 godina.