Branko Radaković 2006. godine počinje da se bavi filmovima sa kojima je učestvovao na mnogobrojnim festivalima u Srbiji i svetu, a njegov kinematografski rad izuzetno cene i domaći i svetski filmski kritičari. I pored toga što živi u mestu za koje jedva ko da je čuo i u Srbiji, a uz to filmove snima uglavnom sa 0 dinara budžeta, pokazao je svima da je i tako moguće opstati kao svetski umetnik, jer originalnost i kvalitet se sami po sebi moraju probiti, uprkos svemu.
Sukobi na tlu bivše Jugoslavije bili su tema rasprave za dvadeset i petoro mladih predstavnika Srbije, Kosova, Makedonije i Bosne i Hercegovine na konferenciji koju je organizovao Omladinski odbor za obrazovanje u saradnji sa ambasadom Velike Britanije. Suočeni sa činjenicama, učesnici su pokušavali da konstruišu objektivnu sliku o dešavanjima devedesetih godina i zauzmu stav drugačiji od onog koji im je tokom života nametan. Utiske sa konferencije, koja je trajala od 8. do 13. septembra, sabira jedan od predstavnika Srbije – Dejan Remetić.
Od 13. do 15. septembra u Kraljevu je održan „Kraljevski filmski festival” dokumentarnog i kratkometražnog filma domaće i svetske produkcije.
Program festivala sadržao je dve kategorije. Prva obuhvata studentske, a druga filmove snimljene mobilnim telefonima, u trajanju do 30 minuta. Publika je imala priliku da vidi ostvarenja mladih autora, još uvek neafiirmisanih, koji imaju drugačiji, kreativni pristup filmu. U okviru svake kategorije imali smo priliku da vidimo takmičarsku i međunarodnu selekciju i upoznamo se sa nekim novim imenima koja će jednoga dana možda postati velika u sedmoj umetnosti.
Revoltirana vickastim, no glupim, vicevima o basistima i njihovom sviranju (npr. „Šta rade gitarista i pevač pred nastup? - Muvaju ribe. Bubnjar? - Namešta činele dok pije pivo. Basista? - Vežba: A-B-C-A...”, ali to je jedan od blažih, koji se konstantno i besomučno ponavljaju, znate već), rešila sam da ih osporim upravo kvalitetima, samo naizgled, neutralnog člana benda. Zato ću vam predstaviti dvojicu naših basista koji odišu seksipilom i zavidnim umećem.
1. Kada si počeo da slušaš rok i metal muziku?
Imao sam 11 godina kad sam prvi put čuo rok a dve godine kasnije i metal. To je bilo u sedmom osnovne 1989. godine.
Danas razgovaramo sa bivšim trenerom mlađih selekcija ragbi kluba Iron Fortress Smederevo - Nenadom Nikolićem. Pitanje za uvod, kada si počeo da se baviš ragbijem?Ragbijem sam počeo da se bavim 2008. godine kada je i osnovan ragbi klub Iron Fortress u Smederevu.
Ragbi klub Iron Fortress osnovan je u Smederevu 13. decembra 2008. godine od strane velikog ljubitelja ragbija gospodina Fila Drejka koji je bio i vlasnik kluba. Na početku ragbi klub je imao ekipe u konkurenciji pionira i petlića, dok je u proleće 2009. godine formiran i seniorski tim koji je od septembra 2009. poceo da se takmiči u Prvoj seniorskoj ligi Srbije. Klub je zvanično ugašen u februaru ove godine.
Данас причамо са председником рагби лига клубa Раднички из Београда, Слободаном Манком. То је нови – стари клуб који ће се ове године такмичити у Другој лиги – Север.
Seljačka Buna, bend koji kombinuje zvuke hard rok, metal, bluz, i eto muzike sa agro – metal, šaljivim i satiričnim teskstovima. Kroz parodiju ti tekstovi pevaju o problemima u društvu, ljubavi, svakodnevici i pop-rok stereotipima. Bend je nastao 2005. godine, a 2011. godine objavljuje album prvenac “Buna je počela”, u izdanju SMP music (srpski metal portal). Nakon brojnih, dobro posećenih svirki, u Beogradu i drugim gradovima Srbije, usledila je i mini-turneja Osjek-Sarajevo-Tuzla, krajem 2012. A sada, kako kaže Ivan Veljković, pevač Seljačke Bune, spremaju se da uđu u studio i rade na novom albumu.
Rаgbi ligа ili rаgbi 13 je sport koji je nаstаo u Engleskoj 1895. godine odvаjаnjem od rаgbi unije (rаgbi 15). Rаgbi ligа je među nаjpopulаrnijim sportovimа u Engleskoj, Austrаliji, Novo Zelаndu, Frаncuskoj, Tongi а nа Pаpui-Novoj Gviniji je nаcionаlni sport.