Da Veljko nije imao nestašnog i problematičnog sina i da nije pomoć tražio od Dolanca… Da sin nije prešao trnovit put od sitnog dzeparoša i otimača ženskih tašni, preko bekstva u Evropu gde će okušati svoju „lopovsku sreću”, pa sve do ozbiljnog kriminalca, ratnog i poratnog profitera… Da nije bilo ratnih razaranja, kuće bi se palile same… Ljudi bi sami sebe slali u zarobljeništvo… Da nije Arkanovih tigrova, ne bismo danas znali ko je najveća Srbenda… Da se Svetlana Veličković, daleko bilo, nije zaljubila u jednog običnog poslastičara iz Beograda… Da Ceca nije „Srpska majka”, s kim bi cela „Marakana” pevala refrene? Da „Obilić” nije poklanjao bez doplate i kamate igrače, a punio džepove srpskoj majci kad su stegle sankcije… Da Anastasija ne liči na majku, a Veljko na oca… Da se ne školuju na Kipru, ali i da im često „hvali” Beograd… Možda bi sada mladost Srbije mogla mirno da spava. Kažem, možda. I don’t give a damn!!!